Nema proizvoda u korpi.
Imanje Uljoinih
-15%
Roll over image to zoom in
Prevod: | Izabela Beljić |
---|---|
Pismo: | Latinica |
Format: | 130mm x 205mm |
Obim: | 339 str. |
Povez: | Mek |
Napomena: | Pogovor napisala Jasna Stojanović |
8,90 KM10,50 KM Sa PDV-om (-15%)
In stock
Imanje Uljoinih – Emilija Pardo Basan
Radnja Imanja Uljoinih (1886) španske spisateljice Emilije Pardo Basan (1851–1921), smeštena je u njenu rodnu Galisiju. Priroda ove oblasti na severozapadu Iberijskog poluostrva, njena sela, gradovi, živopisni običaji i ljudski tipovi, čine raskošni dekor pred kojim se odvija radnja romana. Delo nastalo u najboljoj tradiciji evropske realističko-naturalističke proze, prikazuje dekadenciju ruralnog plemstva i svedočanstvo je o tome da nekadašnji velikaši, još uvek privrženi zastarelom, gotovo feudalnom načinu života, gube korak u trci s društveno-istorijskim promenama. Emilija Pardo Basan sigurnim potezima plastično predočava surove uslove života u brdovitoj galisijskoj zabiti, na vlastelinskom posedu kakvih je u XIX veku bilo mnogo, a posebno insistira na temi divlje prirode koja stvara divlje ljude, vršeći nemilosrdan uticaj na protagoniste i njihovo ponašanje.
Imanje Uljoinih je prvi roman čuvene španske književnice preveden na srpski. Našem čitaocu će ova živopisna freska galisijskog sela otkriti ne samo neku drugačiju Španiju, već i spisateljicu izuzetnog pripovedačkog dara i modernu intelektualku, koja se, u osvit novog veka, zalagala za naprednu i evropsku Španiju.
Iz Pogovora knjige Imanje Uljoinih – Jasna Stojanović
Radnja Imanja Uljoinih je, kao i nemali broj autorkinih naslova, smeštena u njenu rodnu Galisiju. Priroda ove oblasti na severozapadu Iberijskog poluostrva, njena sela, gradovi, živopisni običaji i ljudski tipovi čine rakošni dekor na kome se odvija zaplet romana. Ovo opsežno delo, u najboljoj tradiciji evropske realističkonaturalističke proze, prikazuje dekadenciju ruralnog plemstva.
Nekadašnji velikaši, još uvek privrženi zastarelom, gotovo feudalnom načinu života, gube korak u trci sa društvenoistorijskim promenama. Primetni su odjeci Revolucije iz 1868, kada su španski liberali svrgli s vlasti kraljicu Izabelu II. Sudbina do juče moćnih gospodara prelama se kroz život Pedra Moskosa, markiza od Uljoe, poslednjeg izdanka porodice, i sudbinu malene zajednice koja ceo život provodi na njegovom posedu, gde se rađa, živi i umire. Skup nosećih likova u Imanju Uljoinih čine Don Pedro Moskoso i njegova supruga Marselina, zvana Nuća, mladi sveštenik Hulijan, upravnik imanja Primitivo čije je simbolično ime rečiti nagoveštaj njegove ćudi, njegova kći Sabel i unuk Perućo (dete iz veze sa gospodarom).
Otac Hulijan
Dobronamerni otac Hulijan pokušava da usmeri gospodara na put vrline. Tako što ga nagovara da stupi u čestiti hrišćanski brak sa ženom iz grada koja mu je staleški ravna. Nuća dolazi na imanje i ubrzo markizu rađa ćerku. Međutim, nezadovoljan što nije dobio muškog potomka, Don Pedro se vraća pređašnjem životu, brutalnom ponašanju i elementarnim nagonskim impulsima. U atmosferi opšteg rasula, Hulijan pokušava da pomogne Nući da se sa detetom vrati ocu. Hulijan biva oklevetan da je sa njom u vezi i oteran sa imanja. Skrhana bolom i zebnjom da će vanbračni sin naslediti titulu i posed, psihički iscrpljena Nuća ubrzo umire. Kada se, posle deset godina izgnanstva, otac Hulijan vraća, zatiče dvoje mladih: otmeno odevenog Peruća i Nućinu kći u staroj haljini i iznošenim cipelama. Njihovu sudbinu i incestuoznu vezu spisateljica opisuje u narednom romanu, Majka priroda (La madre naturaleza).
Galisija
Emilija Pardo Basan sigurnim potezima plastično prikazuje surove uslove života u brdovitoj galisijskoj zabiti, na velikaškom posedu kakvih je u XIX veku bilo mnogo. Naročito insistira na temi divlje prirode koja stvara divlje ljude, vršeći nemilosrdan uticaj na protagoniste i njihovo ponašanje. S jedne strane, njih prirodno okruženje čini otpornim i jakim, ali ih, sa druge, navodi na agresivnost i necivilizovanost.
Seoski ambijent u Imanju Uljoinih tajnovit je i nerazumljiv, naročito ljudima iz grada. Iako su opisi povremeno ublaženi kostumbrističkim scenama jednostavnog života, lokalnih običaja i proslava (kao i karakterističnim govorom punim galjegizama), ipak je kontrast između dva sveta izuzetno naglašen. Shodno tome, Emilija Pardo prikazuje dva potpuno oprečna ljudska tipa, pribegavajući fiziološkoj karakterizaciji (ne zaboravimo da je po naturalistima pojedinac proizvod rase, okruženja i istorijskih okolnosti).
Pedro, Primitiva, Sabel i Perućo
Ona slika “/…/ čoveka poistovećenog sa varvarskom i primitivnom zemljom, snažne konstitucije i bogate fiziologije i, u suprotnosti sa ovakvom slikom, slabo ljudsko biće, tananog fizičkog sustava” (Ayala 2007:35). Između Don Pedra Moskosa, Primitiva, Sabel i Peruća s jedne, i Marseline i Hulijana sa druge strane, nema približavanja niti razumevanja. “Jedina tačka u kojoj se odnosi likova iz ova dva sveta usklađuju jeste naklonost koju od početka jedno prema drugome gaje Perućo i devojčica” (Pedraza Jiménez, Rodríguez Cáceres 1983: 763). Sasvim naturalističko je i insistiranje na fizičkim detaljima (boja kose, puti, visina, itd) i animalizaciji (Sabelin sin rado provodi vreme sa psima, sa kojima čak i spava, itd.).
Primećeno je da je jedan od nosećih likova, mladi otac Hulijan (inače zaljubljen u Nuću), veoma čest u evropskom romanu druge polovine XIX veka (Zola, Peres Galdos, Klarin).
Treba reći i da spisateljica ranga Emilije Pardo, toliko prisutna u stvarnosti svoga doba, nije mogla da se ne dotakne i aktuelne društvene situacije. Burna dešavanja opisana u knjizi čine od Imanja Uljoinih i panoramu političkih previranja koja su usledila posle Revolucije 1868.
Imanje Uljoinih je prvi roman Emilije Pardo Basan preveden na srpski. Našem čitaocu će ova živopisna freska galisijskog sela otkriti ne samo jednu drugačiju Španiju, već i jednu spisateljicu izuzetnog pripovedačkog dara i modernu intelektualku, koja se, u osvit novog veka, zalagala za naprednu i evropsku Španiju.
Emilija Pardo Basan biografija
Krajem XIX veka, u Španiji, jedna smela i talentovana žena, feministkinja avant la lettre, nastoji da svojim sunarodnicima rastumači novu estetiku poteklu iz Francuske naturalizam. To je književnica Emilija Pardo Basan (Pardo Bazán, 1851 – 1921), vlastelinka rođena u La Korunji (Galisija), koja je svoje celokupno umetničko i intelektualno delovanje vezala za Madrid.
Emilija uvodi naturalizam u špansku književnost, teorijski ga obrazlaže i primenjuje u svojim delima. Veoma obrazovana i načitana, velika putnica, poznavalac više jezika, organizatorka i posetiteljka viđenih literarnih salona, doña Emilija neumorno radi na više polja: objavljuje članke u publikacijama Španije i Hispanske Amerike, dopisuje se sa Zolom, drži predavanja o francuskoj i ruskoj književnosti, piše prozu i dramska dela, u potpunosti posvećena književnom radu koji će prekinuti samo smrt 1921. godine. Njenu aktivnost, tako atipičnu za špansku ženu poslednjih decenija XIX veka, muške kolege gledaju s podozrenjem, pa čak i omalovažavanjem (M. Menendes i Pelajo). Donja Emiliji nije pošlo za rukom da bude izabrana za članicu Španske kraljevske akademije za jezik, ugledne, ali veoma tradicionalne institucije.
Emilija Pardo Basan danas
Ipak, danas je Emilija Pardo Basan jedno od najvećih imena španske književnosti. Objavila je veliki broj eseja i novinskih članaka, preko pet stotina pripovedaka i dvadesetak romana, od kojih se neki, kao Imanje Uljoinih, ubrajaju u sam vrh španske fikcionalne proze.
Emilija Pardo Basan potpuno je nepoznata srpskoj čitalačkoj publici. Jedan od važnih vidova njenog stvaralaštva (teorijskokritičku raspravu naturalizma i njegovu primenu u Španiji) detaljno je predstavio V. Karanović 2009. godine. U predgovoru romana Svadbeno putovanje (Un viaje de novios, 1881), i, naročito, u zbirci članaka objedinjenih naslovom Goruće pitanje (La cuestión palpitante, 1882-1883), Emilija Pardo raspravlja o naturalizmu.
Ona nema “/…/ ni akademske ni didaktičke namere /…/, već je cilj bio informativne prirode, tj. podsticanje španskih književnih krugova da o naturalizmu razmišljaju na umereniji način. /…/ Cilj joj je bio predstavljanje Zolinih stavova o naturalizmu i njihovo prilagođavanje španskoj sredini i španskoj romanesknoj tradiciji.” (Karanović 2009:51). Ovi tekstovi su izazvali burnu polemiku koja je vrhunac dostigla 1884. godine, a njihovu autorku lansirali u žižu španske književne i kulturne javnosti.
Jedan od najvećih branilaca naturalizma i donja Emilije bio je romanopisac Leopoldo Alas, poznat pod nadimkom “Klarin” (Clarín), dok je protivnika bilo mnogo više (Pedro Antonio de Alarkon, Huan Valera, Marselino Menendes i Pelajo i drugi). Uprkos kritikama i žestokom otporu tradicionalista, pažljivo čitanje Gorućeg pitanja pokazuje da Emilija Pardo Basan nije bila slepa zastupnica nove poetike. Ona se zalagala za njenu ublaženu formu, za “naturalizam na španski način” (naturalismo a la española).
Emilijina verzija naturalizma
Kao katolkinja privržena tradicionalnim vrednostima veri, moralu, porodici za koje je bila ubeđena da predstavljaju stub stabilnog društva, nije mogla da usvoji mnoge postavke francuske škole, ponajpre determinizam, pesimizam i fatalizam u prikazivanju ljudske sudbine, kao ni previše mračne, gnusne ili opscene opise ljudi i njihove bede. “Ona afirmiše sopstvenu verziju naturalizma, u kojoj je sjedinjen duh sa telom i u kojem su opisi umereniji i prilagođeni dobrom ukusu i katoličnoj doktrini. Preuzima od Zole /…/ analitički i eksprimentalni metod koji se zasniva na posmatranju i pažljivom prikupljanju podataka, neutralnom načinu pripovedanja i studiji društvenih fenomena. Zaključuje da umetnost ne treba da služi moralu, već da oslikava istinu. Smatra da Španija nije Francuska i da treba prihvatiti određene modele naturalizma, što nikako ne znači da se oni bespogovorno podražavaju” (Karanović 2009:56).
Za naturalizam se u španskim književnim krugovima znalo rano, već oko 1880. Zolini romani i proza Alfonsa Dodea, Mopasana i E. Gonkura prevode se na kastiljanski iste godine kada izlaze u Parizu. Ipak, asimilacija došla je kasnije i to u vidu koji je nastojao da pomiri novine sa autohtonim vrednostima španskoga duha i snažnom tradicijom nacionalne književnosti koja je dala Selestinu i pikarski roman, Servantesa, Alemana i Keveda.
Španski naturalizam 1880. – 1890.
Španski naturalizam, na vrhuncu između 1880. i 1890, bio je više formalnostilske nego ideološke prirode i zapravo je ostao blizak realizmu, kao jedna njegova varijanta. Iako su od Francuza preuzeti postupak direktne, dokumentarne op servacije stvarnosti, sklonost ka sumornim prizorima, i za nijansu slobodnija obrada erotskog elementa nego pre, odbačeni su determinizam i genetska predodređenost. Primetno je i odsustvo karakteristične sirovosti u opisima, a naturalistički izraz je, kako ističe Lopes Himenes, “ublažen samilošću i mekoćom pripovedanja servantesovskog porekla?”, a pesimizam kompenzovan humorom i blagom ironijom (Pedraza Jiménez, Rodríguez Cáceres 1983:734). Osim Emilije Pardo Basan, najpoznatiji naturalistički pisci španske književnosti su Benito Peres Galdos, Leopoldo Alas “Klarin” i Armando Palasio Valdes.
Imanje Uljoinih je objavljeno 1886. godine u Barseloni. Prvo izdanje štampano je uz predgovor Autobiografske beleške (Apuntes autobiográficos) koji je gđa Pardo Basan, sledeći novi trend (takođe francuski), ispisala na zahtev izdavača. Ovaj tekst, apsolutna novina, bogat pojedinostima iz autorkinog života, i to iz prve ruke, izazvao je podjednako interesovanje kao i roman. Kritika je lepo primila Imanje Uljionih, pohvalivši izuzetan talenat i spisateljsko umeće grofice Pardo Basan.